Cenjeni prisutni, poštovani visoki gosti,

u današnjem užurbanom svetu, čovek malo vremena posvećuje umetnosti, pa tako i muzici. A ona čoveka oplemenjuje, neguje naš duh, humanizuje… Zato je važno dati joj prostor u našem životu, jer muzika ima sposobnost da životu da drugačiji kvalitet i dimenziju. Ona je umetnost, ali može da služi i kao zabava, u verske i liturgijske svrhe, za igru i pokret, ali i za lečenje tela i duše, što je poznato već milenijumima. Biblija nam govori da je David sviranjem na harfi smirio izraelskog kralja Saula, a starogrčki filozof Aristotel je smatrao da čoveka treba oplemenjivati umetnošću, dakle i muzikom.

Ondreja Maglovskog, seoskog dečaka, harmonika je očarala još u mladom dobu, a u ovoj ljubavi, talentu i istrajnosti krije se tajna njegovog zadivljujućeg životnog puta vrhunskog muzičara. Virtuoz na harmonici, kompozitor, autor pesama, muzički urednik, član i rukovodilac više muzičkih orkestara u Srbiji, kao i u Rumuniji, u Slovačkoj, umetnički rukovodilac pevačkih grupa i aktivista udruženja.

Ondrej Maglovski je rođen 13. oktobra 1957. godine u Kulpinu. Odrastao je kao jedino dete, koje je kulpinska Romkinja Pipika, koja ga je čuvala, jer su svi ostali morali da rade kako bi doprineli porodičnom budžetu, naučila prvu pesmu „Sedi vrabac na crkvi“ / „Sedí vrabec na kostole“, a druga je bila romska pesma „Đelem, đelem“. Tada nije umeo da shvati zašto je uz ovu pesmu njegova romska dadilja plakala. Tek kao dvadesetogodišnjak je shvatio bezgraničnu ljubav Roma prema slobodi i daljinama.

Sudbinu Ondreja Maglovskog zapečatila je činjenica da su u ulici u kojoj je odrastao bile dve kafane u kojima su se održavale i svadbe: srpske u nedelju, slovačke u subotu. Dečačić, sa nepunih pet godina, krenuo je da ide na svadbe kao nezvani gost i da gleda harmonikaše, zbog čega je često dobijao batine od oca. Kada je otac shvatio da ga harmonika, i uprkos tome, ne prestaje fascinirati, 22. avgusta 1964. godine mu je poklonio harmoniku od 60 basova. Tada je baka rekla sinu: „Ondriš, ubićeš to dete, rastrgaćeš ga!“, jer je harmonika malom Ondru dospevala do očiju, te se iza nje nije ni nazirao.

Ali mali Ondrej je, paralelno sa osnovnom školom u rodnom mestu, završio i nižu muzičku školu. Od 17 đaka iz Kulpina, to je uspelo samo trojici. Dok su njegovi vršnjaci posle nastave trčali za loptom, kupali se na kanalu, Ondro je vredno vežbao na harmonici. Školovanje je nastavio 1972. godine u Novom Sadu, gde je završio Srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ (instrumentalni i teorijski smer). 1976. godine studije nastavlja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Fakultetu muzičke umetnosti – smer teorija. Opredelio se za harmoniku i spada među vrhunske harmonikaše u našim krajevima Donje zemlje. Danas ga ne oslovljavaju drugačije, nego maestro. Harmonika u njegovim rukama podjednako sjajno svira narodne pesme, plesne kompozicije, šansone, romanse ili klasičnu muziku.

Već kao srednjoškolac bio je član Orkestra harmonika KUD „Sonja Marinković“ u Novom Sadu, koji je učestvovao na Svetskom festivalu harmonika 1973. godine u Cirihu i osvojio 3. mesto, dok je godinu dana kasnije postao pobednik Svetskog festivala harmonika u francuskom Montendru. Uvrštanje u prestižni orkestar i osvajanje međunarodnih nagrada bili su snažna motivacija za Ondreja, da svakodnevno vredno radi i usavršava se na instrumentima, posebno u izvođenju klasične muzike, pogotovo Bahovih kompozicija. 1977. godine, kao student Umetničke akademije u Novom Sadu, pobedio je na republičkom jugoslovenskom takmičenju iz solfeđa.

Njegov prvi poslodavac osamdesetih godina bila je muzička redakcija Novosadskog radija, gde je do danas ostao kao muzički urednik programa na slovačkom jeziku, odakle će u oktobru otići u zasluženu penziju. Međutim, paralelno je radio kao član Narodnog i Plesnog orkestra RTV Vojvodine. Više od 30 godina je član orkestra Festivala „Susret u pivničkom polju“, poslednjih godina rukovodi i festivalskim orkestrom u Nadlaku na zajedničkom događaju Slovaka sa Donje zemlje „Cez Nadlak je…“, ali je i član mnogih orkestara na „Tancuj, tancuj…“, kao i na „Kisačkoj pesmarici“, na festivalu „Spievajže si, spievaj“ u Petrovcu…

Od rane mladosti je uključen, u čemu istrajava i do danas, ne samo u kulturni život rodnog Kulpina, već i Petrovca, Novog Sada, Kisača, Janošika, Luga…, gde nije bio samo član ili rukovodilac orkestra, već je uvežbavao pevačke grupe, sakupljao izvorne pesme u tim sredinama, pisao njihove obrade, pripremao za izdavanje 14 kompakt-diskova, koji su najbolji muzički dokumenti slovaštva u tim sredinama. Priredio je i pripremio za objavljivanje više od 300 slovačkih narodnih pesama. Zna da ih svira višestruko više ali, kako govori, svestan je činjenice da postoji još puno slovačkih narodnih pesama koje treba oživeti, otrgnuti od zaborava.

Posebni su i nastupi Ondreja Maglovskog na manifestacijama u Slovačkoj Republici: bilo na Danima Slovaka u dijaspori, nebrojeno puta na Folklornim svečanostima ispod Poljane u Đetvi, Folklornom festivalu Vihodna, na Međunarodnom folklornom festivalu „Janošikovi dani“ u Ćerhovoj, na televizijskom šou „Zem spieva“…

Osamdesetih godina je kao muzičar sarađivao sa maestrom Tiborom Andrašovanom, koji je dolazio u Novi Sad, u tamošnji radio, i pisao obrade za slovačke, rusinske, kao i srpske pesme. Ondrej je, kao apsolutni sluhista, dodatno usavršio svoj umetnički nastup pored tako velikog stručnjaka i muzičkog stvaraoca, kakav je bio Tibor Andrašovan. 1985. godine napisao je svoju prvu kompoziciju, a od tada ih je napisao gotovo stotinu. Među njih treba uvrstiti i njegove 32 rusinske pesme. I za jedne i za druge, osvojio je niz najviših nagrada i priznanja, bilo na našem festivalu „Zlati ključ“ ili na rusinskoj „Červenoj ruži“.

Slično kao i naši ostali umetnici takvog rasta kao što je Ondrej Maglovski, njegov talenat se nije mogao ograničiti samo na slovačku nacionalnost. Kao član orkestra Bački medaljoni od 1987. godine nastupao je u Novom Sadu sa vodećim pevačima srpske muzičke scene. Kasnije je to bila saradnja sa poznatom grupom Garavi sokak, koja se proslavila svojim folk-rok kompozicijama. To je za Ondreja predstavljalo dalji izazov, sa kojim se uspešno nosio. Zatim je sledila saradnja sa grupom Apsolutno romantično, da bi se već trajno usidrio u orkestru Panonska mornarica legendarnog pevača Đorđa Balaševića, sa kojim je obavio mnoge inostrane turneje i nastupe, uvek pred publikom od deset, dvadeset ili trideset hiljada ljudi. Glumio je i u filmu Đorđa Balaševića „Kao rani mraz“, sa kojim je sarađivao sve do njegove prerane smrti izazvane koronom u februaru prošle godine (2021).

Muzici je posvetio puno toga, čak i veliki deo svoga zdravlja. Prvi put mu je srce ukazalo na to da treba malo da uspori 2006. godine, kada je zatražilo pomoć u obliku stenta. Nakon 15 godina, krajem prošle godine to je bilo već ozbiljnije upozorenje. Bio je na operaciji, rehabilitaciji, ali ga je publika videla već na ovogodišnjem FF „Tancuj, tancuj…“, na promocijama knjiga, koncertima… Nije uspeo duže da odloži harmoniku, to bi, u maestrovom slučaju bila izdaja samog sebe.

Shvata da će morati da odustane od intenzivnog i noćnog muziciranja, brojnih proba, turneja, nastupa… Ali muzike i posla neće uspeti u potpunosti. Jer u orkestrima, pevačkim grupama, u kulturno-umetničkim društvima, kao da kompenzuje braću i sestre koje nikada nije imao. Ta bliskost, koja se tu rodila i jačala muzikom i pesmom, pomagala mu je da se oporavi od surovih rana sudbine. U proleće 2018. godine porodica Maglovski pretrpela je požar, pretprošle godine je izgubio majku, u kojoj je imao podršku i od koje je nasledio muzički i pevački talenat. Muzika je za njega svemir, koji se ne može u potpunosti osvojiti, a kako govori, ni akademija ne može sve da nauči sve. Godine rada i saradnje sa ljudima su ga ispunjavale, davale mu krila i činile ga srećnim u muzici, jer je imao potrebu da tu radost i uspeh sa nekim podeli. 

Tokom tih 40 godina intenzivnog muziciranja, stvaranja, nastupa (koje će proslaviti u septembru), uz njega je čvrsto stajala supruga Marija, sa kojom ima dvoje dece: sina Pavela i ćerku Marinu. Već je i deda, a od avgusta će biti dvostruki. Dan pre rođendana je prvom unuku, Mateju, kupio harmoniku od 48 basova. Kada poraste dovoljno da je može držati, onda će mu je predati. Nada se da će se bar on ozbiljnije posvetiti muzici, jer je ćerka Marina iz hobija svirala na flauti, ali se profesionalno posvetila studijama biotehnologije, odbranila doktorat, udala se, porodila i morala se odreći flaute. Sin se opredelio za zanat, koji danas ponovo ima zlatno dno i posvećen je sviranju sintisajzera u crkvi. Ondrej je ponosan na svoju decu i bilo bi mu drago kada bi bar jedno od njegovih unučića pod njegovim rukovodstvom postalo izvrsni harmonikaš. Nada se da će mu to nebesa podariti.

Maestro,

dozvoli mi da ti u svoje lično ime i u ime osnivača Nagrade „Pro Cultura Slovaca“ poželim puno stvaralačke snage, nezaboravnih kompozicija i dobrog zdravlja u godinama koje dolaze. Želim da ti se ispune tvoje pobožne želje, da ti se ispuni da svojom virtuoznom rukom vodiš bar jedno od unučića putem muzičke umetnosti. U ime svih, hvala ti na zadivljujućoj lepoti tvoje umetnosti, koja nas oplemenjuje i želim ti da u tom svemiru, kakav je muzika, otkrivaš i druge zaboravljene dragulje narodne muzike u dobrom zdravlju.

                                                                                                                                           Katarina Melegova-Melihova