„Kao učiteljica, u okviru 42-časovnog radnog vremena, bila sam primorana da se bavim nekom aktivnošću. Bio je to folklor. Slučajno sam se upustila u to, a vremenom sam počela da uživam u tome. Počela sam da istražujem igre, tražeći ljude koji su se nekada bavili narodnim plesom. Počela sam da učim slovačke narodne igre i zapisujem ih opisno – onako kako sam umela.“ – ovim rečima laureatkinja diplome „Pro Cultura Slovaca“ za 2025. godinu, Marija Miškovic, u knjizi „Slovačke narodne igre“ (Matica slovačka u Srbiji, 2014) opisuje svoju životnu strast, pionirski rad u oblasti folklorizma vojvođanskih Slovaka.

Nije ni čudo što je ime Marije Miškovic upisano zlatnim slovima u vojvođansku folkloristiku. Gotovo je nemoguće govoriti o slovačkim narodnim igrama iz Vojvodine, a da se ne pomene ovo značajno ime. Poreklom iz Gložana, veći deo svog radnog veka provela je kao učiteljica u tamošnjoj Osnovnoj školi „Jozef Marčok Dragutin“, odakle je 1989. godine otišla u penziju. Kao pedagoškinja, doprinela je vaspitavanju generacija stanovnika Gložana. Međutim, svoju ljubav prema deci spojila je s ljubavlju prema slovačkim narodnim tradicijama i postala pionir u oblasti plesne koreografije vojvođanskih Slovaka. Kako sama kaže, to se dogodilo potpuno slučajno. Najpre je uvežbavala dečje ansamble u osnovnoj školi, odakle je postepeno napredovala ka uvežbavanju brojnih grupa u okviru Kulturno-prosvetnog društva „Jednota“, gde je bila aktivna od 1962. godine – preko 50 godina. Ovom poslu je pristupala sistematično i profesionalno, pažljivo se posvećivala ne samo zapisivanju narodnih pesama i igračkih kompozicija, već i zapisivanju, takođe uvežbavanju dečjih igara. Od prve godine njene učiteljske karijere, Mariju Miškovic su fascinirale upravo dečje igre. Često je svojim učenicima davala zadatak da kod kuće razgovaraju sa roditeljima, bakama i dekama o tome kako su se igrali kada su i sami bili deca.

Prisustvovala je na preko 20 seminara iz oblasti folklora, na kojima je često bila i u ulozi predavača. Svoje stručne studije iz oblasti slovačkih narodnih igara iz Vojvodine objavljivala je u publikacijama Saveza muzičkih društava Vojvodine. Njena dugogodišnja sakupljačka i dokumentaciona delatnost u ovoj oblasti rezultirala je u vidu književnih izdanja, u kojima je objavila rezultate svojih terenskih istraživanja, gde je detaljno opisala našu folklornu baštinu: „Dečje igre“ (AD Štamparija „Kultura“, Bački Petrovac, 2003) i „Slovačke narodne igre“ (Bački Petrovac: Matica slovačka u Srbiji, 2014). Ove publikacije su, za sada, jedine publikacije ove vrste ol vojvođanskom slovačkom igračkom folkloru (osim publikacije Milice Ilijin „Slovačke igre u Vojvodini“, koja je pak drugačije koncipirana).

Prvu koreografiju dečjih narodnih igara na sceni je predstavila sa dečjim ansamblom gložanskog KPD „Jednota“ 1983. godine. Od tada su usledile desetine njih – bilo dečjih ili u izvođenju odraslih – a sve su imale jednu zajedničku stvar – izvorni, dakle autentični vojvođanski materijal uz minimalnu scensku stilizaciju. Neprekidno se usavršavala u ovoj oblasti, a već decenijama koreografi i umetnički rukovodioci uče od nje i trude se da slede njene stope. Verovatno nema većeg priznanja od toga da ste uzor brojnim sledbenicima.

Za svoj dosledni pionirski i svrsishodan rad, Marija Miškovic je dobila brojna priznanja, nabrojaću samo nekoliko: Orden sa srebrnim vencem SFR Jugoslavije, Zlatnu značku Kulturno-prosvetnog društva SR Srbije, Povelju za razvoj Opštine Sombor, Diplomu „Samuel Tešeđik“, Priznanje Opštine Bački Petrovac, Povelju KPD „Jednota“ iz Gložana, itd. Nakon što sam je telefonom obavestila da je laureatkinja Diplome „Pro Cultura Slovaca“, pošto, nažalost, nismo mogle lično da se sastanemo zbog njenog pogoršanog zdravlja, potpuno dirnuta što je nismo zaboravili i što njeno životno delo izuzetno cenimo, zaključila je da je ovo jedan od najlepših gestova u njenom dugom životnom dobu – da je njen rad na polju očuvavanja i razvijanja kulture i tradicija vojvođanskih Slovaka prepoznat i nagrađen i u kontekstu Slovaka iz Donje zemlje.

Povodom devedesetog rođendana, koji je proslavila prošlog novembra, čestitamo joj i Diplomom „Pro Cultura Slovaca“, kao znak dubokog poštovanja i počasti njenom doprinosu očuvanju i promociji slovačke kulture, umetnosti i tradicija iz Donje zemlje, kao i njenom dragocenom životnom delu, koje već decenijama donosi radost generacijama slovačkih folkloraša.

Ad multos annos, majstorice.

Danica Vrbova