19. maja 2022. godine,

Katarina Melegova-Melihova

Uvažene visoke zvanice, poštovane dame i gospodo,

dozvolite mi da laudaciju za ovogodišnjeg laureata Nagrade „Ondrej Štefanko“ za doprinos razvoju i promociji slovačke književnosti stvarane u slovačkoj dijaspori, Martina Prebuđilu, započnem stihovima njegove pesme iz istoimene zbirke „Všetko je svetlo“ („Sve je svetlost“): Tanka je svetlosna granica / između sna i dana / između svetla i tame / ali ništa nije onako kako izgleda / to su samo suptilne tajne / beskonačnosti.

U svom stvaralaštvu, naš laureat se više puta osvrće na sistem vrednosti savremenog čoveka, ali i na onu nestvarnu granicu između naših snova i stvarnosti, između naših želja i svakodnevice, između istine i laži, između sreće i bolne stvarnosti, između života i smrti…

Martin Prebuđila rođen je 25. maja 1960. godine u Obrenovcu. Živi i stvara u Staroj Pazovi, zaposlen je u Novom Sadu. Gimnaziju je završio u Staroj Pazovi (1979) a studije slovačkog jezika i književnosti na Katedri slovakistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1987). Predavao je slovački jezik i književnost u osnovnoj školi u Novom Sadu (1983 – 1984), bio je turistički vodič u Beogradu, tj. na jadranskoj obali (1985 – 1986), novinar u nedeljniku „Hlas ljudu“ u Novom Sadu (1988 – 1989). Radio je kao urednik rubrike o kulturi u redakciji programa na slovačkom jeziku Televizije Novi Sad (1989 – 2005). Od 2005. godine je urednik u slovačkoj redakciji Novosadskog radija, a od 1. jula 2017. godine je glavni i odgovorni urednik ove redakcije.

U književnost je ušao pre četrdeset godina pesničkom zbirkom „Dážď do tváre“ („Kiša u lice“), kojoj je do 2020. godine dodato još sedam zbirki poezije: „Život na plejbek“ (1987), „Potrbuške“ (1992), „Umesto kocidila“ (2001), „Gotovo ni o čemu“, (2010), „Ne zaključavaj praznu kuću – izbor pesama“ (2010), „Tri tačke u dva urlika…“ (2014), i najnovija zbirka „Všetko je svetlo“ (Udruženje slovačkih književnika, Bratislava, 2020), koja je ranije objavljena u prevodu Ladislava Čanjija na srpski jezik pod nazivom „Sve je svetlost“ (2020).

Autor je dve knjige pripovedaka za decu: „Zemljanin Milan i Vincent bez uha“ (1996) i „U Aninom snu bdi krdo konja“ (2007). Okušao se i kao autor pozorišne igre „Zalagaonica“ (1998) i tri bibliofilije, u kojima je predstavio svoje stihove na slovačkom i srpskom jeziku. 

Objavio je i dva romana koja su prevedena na srpski i rumunski jezik: „Rezervista bez rezervne kože“ (2000), „Hajde, osmehni se…“ (2012), a nedavno je ovaj roman objavljen i u Slovačkoj – „No tak, usmej sa…“ (Izdavačka kuća slovačkih pisaca, Bratislava, 2019). 

Zbirku kratkih pripovedaka objavio je pod nazivom „Priče iz crne kutijice“ (SIC, Bački Petrovac, 2013).

Poseban deo njegovog stvaralaštva su monografske publikacije: „Život kao veliko pozorište – monografija o pozorišnom stvaraocu Juraju Ondriku“ (2007), „Snovi i zvezde profesora Mihala Filipa – profesora na Katedri slovakistike FF u Novom Sadu i kulturnog delatnika“ (2015), „MAKAN“ (o režiseru Janu Makanu povodom njegovog 60. rođendana, 2015), „KIŠGECI“ (monografija o prof. dr Janu Kišgeciju povodom njegovog 75. rođendana, 2017), „Pavel Hrćan – Master Chef Carving“ (2020), „Jozef Mađar, Život i san – kroz objektiv“ (o kamermanu slovačke redakcije TV Vojvodina, 2020) i „Ana Marić – navike, običaji i sujeverja Slovaka u Staroj Pazovi – povodom nedoživljenog 70. rođendana profesorke dr. slovakistike na FF u Novom Sadu, 2021). 

Od 2002. godine, odnosno dve decenije, sastavlja godišnjak „Pazovački kalendar“, u kojem ovekovečava kulturnu, etnografsku i jezičku raznolikost staropazovačke sredine. Ovaj godišnjak je materijalizacija njegove ljubavi prema domu, poštovanja prema precima koje ne smemo zaboraviti. On sam bogato doprinosi kulturnom identitetu gradića na 45. paraleli, na pola puta između Severnog pola i ekvatora.

Martin Prebuđila se već duže vremena bavi prevođenjem sa srpskog na slovački i obrnuto. Sa slovačkog je na srpski jezik preveo nekoliko zbirki poezije i nekoliko proznih dela poznatih slovačkih autora iz Slovačke. To su: Daniel Hevier, Jozef Lajkert, Dana Podracka, Jaroslav Reznjik, Ljubomir Feldek, Rut Lihnerova, Milan Rihter, Miroslav Demak, Ladislav Čanji, Jozef Urban, Ljuboš Jurik, Ivana Dobrakovova, Katarina Mikolašova, Jozef Banaš, Ljudovit Šćevko, Marek Mahut, Maroš Puhovski.

U Slovačkoj su u časopisima bili objavljeni brojni prevodi pesama nekoliko istaknutih srpskih autora, a književno su objavljena dela savremenih srpskih liričara: Dragana Jovanovića Danilova (2015), Radomira Andrića (2016), Ivana Negrišorca (2017), Zorana Đerića (2017), Janka Vujinovića (2018), Matije Bećkovića (2019), Veselina Dželetovića (2020), Milovana Vitezovića (2020), Nebojše Kuzmanovića (2020), Vlade Kanića (2021), antologija “ Poruka skrivana među lišćem“ (2021), kao i prevod sa ruskog stihova Sanje Valijeve (2020). Na nekim prevodima sarađivao je sa Miroslavom Demakom i Zdenkom Valent-Belić.

Predstavnik je srednje generacije slovačkog književnog života u Vojvodini i pripada književnoj grupi – Generacija X. U svom stvaralaštvu razmišlja nad vrednosnom orijentacijom savremenog čoveka. Član je Udruženja književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udruženja slovačkih književnika, Kluba nezavisnih pisaca Slovačke i Slovačkog PEN centra. 

Dobitnik je nagrade časopisa „Novi život“ za 2010. i 2014. godinu, Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2018. godinu, nagrade „Zlatni krug“ Beogradskog aforističkog kruga za 2018. godinu i „Euridikine lire“ na 10. Međunarodnim pesničkim susretima „Orfej na Dunavu“ 2021. godine u Kostolcu.

Književnik, prevodilac, novinar Martin Prebuđila je i strastveni ljubitelj pozorišta. Tuđa mu je sujeta i samoljublje, a njegovo mnogostrano delo je duboko ljudsko. Odražava se u njemu ne samo život dečaka koji je odrastao bez oca, već i osobe čiji je dosadašnji život obeležen mnogim tragičnim gubicima. Martin Prebuđila je jedini u našoj književnosti umeo da se nosi i sa vojnim pohodima iz devedesetih godina, koje mi nismo vodili, ali u kojima su ljudi ginuli i koji su širili grozotu i nesreću. Našao je u sebi snagu da savlada bolno osećanje izazvano nenadoknadivim ličnim gubicima, ali i, citiram: „bezvredno osećanje malog čoveka u uniformi, koji više ne uspeva da usmeri sopstvenu sudbinu tamo gde ne vladaju užas, beda, smrt i odvratan osećaj samoće. Odvratan osećaj beskorisnosti.“ („Rezervista bez rezervne kože“)

Književnik, novinar, ljubitelj umetnosti, boem koji je mobilisan i koji je na svojoj duši osetio strahote rata, nepunu deceniju kasnije objavio je književno svedočanstvo o besmislenosti rata u romanu „Rezervista bez rezervne kože“. Nakon ovog kreativnog pročišćenja, u naredne dve decenije objavio je više od 40 naslova, kako svojih, tako i prevoda. Njegovo stvaralaštvo karakterizuje melanholija, usamljenost, prisnost, ali i ironija, i uprkos udaraca sudbine, nepresušna snaga stvaralačkog duha i poštovanje života. Kao čoveka, ta tragična i zastrašujuća iskustva su ga očvrsnula, nije se utopio u osećanjima samosažaljenja i tuge. Naprotiv, i kao čovek i kao književnik, nepopustljiv je pred savremenim društvenim i političkim zahtevima.

Njegovo delo je, stoga, snažan književni doprinos samopoštovanju čoveka i našeg zemljaka u podneblju gde se govori stranim jezikom, a ujedno pruža svoj značajan i jak doprinos mostovima između kultura i naroda. Utoliko je to dragocenije, budući da se i danas u Evropi besmisleno i surovo ruše mostovi, šireći strah, smrt i bedu.

Dragi Martine,

dozvoli da ti, u svoje ime i u ime osnivača ove nagrade, poželim nastavak stvaralačke strasti i zdravlja u narednim godinama, mnogo dragocenih knjiga kojima ćeš govoriti o nama bliskim osećanjima i vanvremenskim temama. U nama ćeš imati sigurne čitaoce i ubuduće. Želimo ti da i u narednim tvojim danima i godinama bude puno svetla i radosti, koju danas pronalaziš i u mladoj porodici svoje ćerke Ane.

Za tvoje dosadašnje književne poduhvate smo ti iskreno zahvalni, a za osvojenu Nagradu „Ondrej Štefanko“ ti iskreno čestitamo.