Postoje najmanje tri razloga zašto je Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka odlučio da svoju izložbenu sezonu 2024. godine otvori upravo samostalnom izložbom Jozefa Klaćika. Prvi razlog, koji je ujedno i najozbiljniji, jeste samo stvaralaľtvo ovog akademskog slikara, kojim ovaj umetnik već skoro pola veka obogaćuje naš kulturni prostor. Na mislimo pritom samo na prostor vojvođanskih Slovaka, već i na onaj mnogo širi – vojvođanski, srpski, a u ne tako davnoj prošlosti, to je važilo i za jugoslovenski. Jozef Klaćik se svojim opusom svrstao među naše najznačajnije umetnike s kraja 20. i početka 21. veka, a njegova dela se, bez zadrške, mogu uvrstiti među najznačajnija ostvarenja naše savremene kulture, naročito one izgrađene na modernističkim osnovama.

Akademski slikar Jozef Klaćik

Drugi razlog je činjenica da je na prošlogodišnjoj izložbi „Koreni“, u okviru koje slovački akademski likovni umetnici godišnje izlažu svoje radove malog formata, stručni žiri nagradio radove Jozefa Klaćika, a korist ove nagrade je i pravo da se organizuje samostalna izložba.

Vernisaž je muzičkom tačkom obogatila gitaristkinja Ana Ilić

Treći razlog je u vezi sa činjenicom da je Jozef Klaćik 15. februara ove godine proslavio značajan jubilej – 75. rođendan. Iako se slični jubileji najčešće obeležavaju organizovanjem retrospektivnih izložbi, u slučaju Jozefa Klaćika to nije bilo na dnevnom redu. Autor je odlučio da predstavi svoje aktuelno stvaralaštvo, usuđujemo se reći, sasvim opravdano, jer je izložba „Granična stanja“ potvrdila da je autor na vrhuncu svojih stvaralačkih moći i da ne treba i ne namerava da crpi svoju staru slavu.

Vernisaž iz malo drugačije perspektive

Jozef Klaćik je studirao slobodnu grafiku u Bratislavi kod trojice vrhunskih predstavnika slovačke likovne umetnosti – Vincenta Hložnjika, Albina Brunovskog i Oresta Dubaja, troje vrhunskih grafičara poznatih i van granica tadašnje Čehoslovačke, ali i umetnika čije je stvaralaštvo u osnovi karakterizovao prilično tradicionalni likovni izraz, što nije sasvim odgovaralo umetničkoj prirodi Jozefa Klaćika. Još za vreme studija je dao do znanja da želi da ide u korak s vremenom i da ne namerava da odaje počast tradicijama. Danas, nakon pedeset godina aktivnog stvaralaštva, može se konstatovati da je najistaknutija konstanta njegovog poimanja umetnosti stalno preispitivanje umetničkih postupaka, estetskih vrednosti i traženje likovnog jezika koji najbolje izražava duh vremena u kojem autor živi i stvara.

Likovni kritičar Sava Stepanov

Na samim počecima, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, radovi Jozefa Klaćika reflektovali su uticaj fotorealizma i pop-arta, ali se autor nije libio da korenito menja svoju poetiku i tako se ubrzo pridružio najistaknutijim predstavnicima vojvođanske transavangarde i postmodernizma, postepeno artikulišući sopstveni oblik apstraktnog neoekspresionizma. U ovom periodu je autor stvarao slike – sklopove snažnog subjektivnog gesta, nepravilnih oblika, čiji kompozicioni skelet čine nagoveštaji geometrijskih oblika, najčešće trougla, kruga i elipse. Odgovarajući na podsticaje vremena, Klaćik postepeno napušta svoju izrazito subjektivnu i gestualnu formu i naginje rafiniranom obliku geometrijske apstrakcije, koja korespondira sa nekim istorijskim umetničkim tendencijama, kao što su, npr., suprematizam Kazimira Maljeviča, a posebno neoplasticizam Pita Mondrijana i njegove grupe „De Stijl“. Naravno, Jozef Klaćik stvara u drugom vremenu i u potpuno drugačijem kontekstu, ali su njegove motivacije u osnovi slične onima koje su imali avangardisti nakon Prvog svetskog rata – ponuditi neku vrstu harmonije, sklada i sigurnosti svetu punom neizvesnosti. 

Otac i kćer, akademski slikari Jozef i Alena Klaćik

Klaćik ne komentariše svet koji je pun neizvesnosti, u kome se istovremeno odvijaju procesi napretka i nazadovanja, svet, koji se sve više suočava sa izgledima opšteg uništenja. Umesto toga, autor stvara slike kao obrasce moguće sigurnosti, harmonije. Međutim, za razliku od rigidnih pravila pristalica neoplasticizma, Jozef Klaćik svoje slike gradi ipak nešto slobodnije. Njegovim slikama takođe dominiraju monohromatske površine i čisti geometrijski oblici, ali daleko od toga da su tako ujednačeni kao što je to zahtevao Mondrijan. Njegov kolorit je slobodniji, njegove kompozicije su dinamičnije. Klaćik pak nudi model svojevrsne harmonije i sigurnosti, ali to je samo prividno. Autor svoje kompozicije gradi tako što ih, kako je to sam nazvao, pomera do graničnih stanja. Svaka kompozicija Jozefa Klaćika jej slika ravnoteže, ali sa snažnom unutrašnjom tenzijom koja tu ravnotežu ugrožava. Istovremeno, Klaćik nam nudi model moguće usklađenosti i sigurnosti, ali ne zaboravlja da postavi ogledalo upozorenja.

Učesnici vernisaža

Na izložbi „Granična stanja“ autor je prikazao dvadeset tri slike izrađene tehnikom akril na platnu.

Tekst: Ladislav Čanji, fotografije: Danica Vrbova