MIRA BRTKOVÁ: „DNK“ AKO HORIZONT VOJVODINSKEJ ROVINY, interview

Gordana Draganić Nonin
15. júna 2012

Treba crpiti svetlost iz vlastite duše, iz unutrašnjosti bića.

Rediteljka, vajarka, slikarka, modna kreatorka… Mira Brtka, rođena je u Novim Banovcima 1930. godine. Sve ono što je proživela i preživela, od trčkaranja bosih nogu po prašini u Banovcima, od igranja s krpicama među slovakinjama koje su vezle, pa sve do poslednjeg Bijenala u Veneciji gde je učestvovala u projektu “Crveni kofer” svoje koleginice Dore Garcije u Španskom paviljonu ili, do poslednjeg dana marta meseca ove godine kada je u Petrovaradinu počela sa radom Fondacija “Brtka-Kresoja”, teško da može da stane u jedan intervju. Energija je ni za tren nije napustila i sve što radi, Mira Brtka radi s unutrašnjim žarom koji isijava na sve oko sebe.

 

Mira Brtka
Izvor: http://www.novamisao.org

 

Istoričari umetnosti su njene slike odmah smatrali važnim. Nakon završetka dve akademije – filmske režije u Beogradu i slikarstva u Rimu, Brtka je bila aktivna na tada veoma važnoj i značajnoj rimskoj umetničkoj sceni kao akter postenformelističkih, geometrijskih i minimalističkih tendencija. Već je 1964. godine samostalno izlagala u uglednoj galeriji “Arflex”, kao i godinu dana kasnije na izložbi “Forme presenti”. Od početka delovanja internacionalne umetničke grupe “Illumination” je bila njen član. Grupu je osnovao japanski umetnik Nobuya Abe, a članovi su, osim Brtke, bili i, danas veoma poznata američka umetnica Marcia Hafif, dvojica italijanskih slikara Paolo Pateli i Aldo Šmid, kao i beogradska slikarka Milena Čubraković s kojom je delila atelje u Rimu. Bila je učesnik pokreta “Arteideologia” čija je centrala u Italiji, a koji potiče još od vremena delovanja Biroa za preventivnu imaginaciju osnovanog u Rimu 1970. godine, u kojem je ona delovala zajedno sa grupom umetnika među kojima su bili: Bojs, Kristo, Pistoleto, Rihter i drugi. Na međunarodnom simpozijumu umetnika, kritičara i istoričara umetnosti u San Marinu i Riminiju bila je 1965. godine jugoslovenski predstavnik, direktno sarađujući sa jednim od vodećih autoriteta u teoriji moderne umetnosti Karlom Đulijom Arganom. Za sve to vreme, Rimom su poznate glumice šetale u njenim kreacijama koje je čuveni modni magazin “Vogue” nazvao “slovenske košulje”. Snimala je filmove sa Rože Vadimom, Antonionijem, Đermijem… Na snimanju najskupljeg filmskog projekta ikada u jugoslovenskoj kinematografiji, za vreme rada na filmu “Sutjeska”, srela je Dragana Kresoju, jednog od najtalentovanijih naših reditelja (“Još ovaj put”, “Kraj rata”, “Oktoberfest”, “Original falsifikata”, “Pun mesec nad Beogradom” i “Tamna je noć”) s kojim je bila u braku sve do tragične nesreće 1996. godine kada se u Beogradu nad Dunavom srušio helikopter u kojem su bili i Dragan i njihov sin Miloš Stefan koji je bio kamerman. Ostala je, kaže za Novu misao, da završi ono što oni nisu mogli. Ogromnim ličnim zalaganjem, uz pomoć i saradnju novosadske BelArt galerije, otvorila je u Petrovaradinu (Beogradska 23) sa izložbom “Brtka i grupa Illumination” galerijski prostor u okviru kojeg počinje sa radom Fondacija “Brtka-Kresoja”.

 

Od brojnih zanimljivih podataka iz Vaše biografije, izdvojila bih za početak podatak da ste završili Filmsku akademiju 1953. u Beogradu, a deset godina nakon toga i Akademiju umetnosti u Rimu. Kako je došlo do toga da završite dva fakulteta i šta Vas je, kao prvo, opredelilo za film?

Mira Brtka: To je zaista interesantna priča. U Beogradu sam maturirala. Čini mi se da odabir fakulteta ide sam od sebe, da vas nešto vodi ka tome šta ćete izabrati. U početku, uopšte nisam mislila na film, htela sam da studiram arhitekturu, nešto što je blisko umetnosti. Sasvim slučajno, neki su mi prijatelji rekli da je izašao konkurs za režiju u Beogradu. Idu oni da se jave pa su me nagovorili da i ja pođem. Pošli smo zajedno i mogu vam reći da smo imali prilično komplikovane prijemne ispite. Trebalo je pogledati film „Građanin Kejn“ od Orsona Velsa, kojeg sam kasnije upoznala i s kojim sam i sarađivala na filmu „Tatari“. Nakon gledanja, trebali smo da napišemo prikaz filma „Građanin Kejn“. Bili smo među prvim generacijama nakon rata, sve se ovo dešava 1949. godine. Svi smo došli sa raznih strana, gotovo ne pripremljeni, bez velikog predznanja o svemu tome. Naravno, drugi deo ispita je bio razgovor sa kandidatima. Bilo nas je 60 prijavljenih. Tada sam se intenzivno bavila i sportom, igrala sam košarku za “Crvenu zvezdu”, i zakasnila sam na razgovor jer sam imala trening. Trčala sam do Akademije i pred komisiju stigla onako u patikama, sva mokra. Kolege su mi rekle da su me već prozivali i ja, šta ću, bukvalno uletim unutra da se javim. Sećam se da je u komisiji bio Žorž Skrigin koji je bio vrlo značajan fotograf i reditelj. Posle izvesnog vremena sam dobila pismo u kojem me obaveštavaju da sam primljena. Pomislila sam, pa ako su izabrali mene od njih 60, valjda sam za to. Znate, nisu oni mogli videti da li ja imam talenta ili ne, ali ono što su mogli da vide je moja ogromna energija. Tako sam odustala od arhitekture i posvetila se studiranju filmske režije.

Stanovala sam u internatu koji nam je bio plaćen jer smo mi bili pripadnici nove generacije koje su trebale da, kako se to onda govorilo, rade na razvijanju socijalističke kulture. Interesantno je da nam je direktorka internata bila Gita Predić, ćerka našeg poznatog komediografa Branislava Nušića. Ona je u Pragu završila primenjenu umetnost i znala je šta se u svetu događa te nas je sve učila lepom ponašanju, svemu onome što formira jednu ličnost, znajući da će nam to, kroz život, trebati. Sada to izgleda malo čudno, ali mi tada nismo imali odakle da saznajemo sve to. Internat se nalazio na Dedinju u jednoj prekrasnoj vili. Imali smo svoj krug prijatelja, družili smo se sa Titovom snajom koja je s nama igrala košarku. Tu je bila i glumica Milena Dapčević, supruga Peke Dapčevića… svi smo mi bili puni entuzijazma, rađalo se nešto novo, hteli smo da stvaramo novi film, novu umetnost. Stalno su oko nas bili ministri koji su, takođe, želeli da stvore novo društvo, podržavali su umetnike, želeli su da se stvaraju veliki filmovi.

 

Šta ste radili nakon završetka studija režije?

Mira Brtka: Prvo sam pisala scenarija za kratke filmove. Slala sam ih u “Zagreb film”, jer oni su tada imali svoje predstavništvo u Beogradu. Toliko sam tih scenarija napisala da je tamo neko ko odlučuje, kako sam kasnije saznala, rekao: “Dajte ovoj osobi nešto da radi, toliko je toga napisala, valjda će nešto valjano uraditi”. Tako sam snimila film o poštanskim markama, o onome što se reprezentuje na njima. Tema je bila – porodica čoveka, i snimali smo kako se porodica iz svih krajeva sveta prikazuje na poštanskim markama. Prikazali smo porodice svih rasa i to je za to vreme bilo značajno da pokažemo da su svi ljudi jednaki. Film je dobro uspeo, a zanimljivo je i to da kada je Hajle Selasije dolazio u Beograd, kao poklon je dobio i taj film. Naravno, u filmu su bile zastpljene i etiopijske marke na kojima su bili motivi iz života tamošnjih porodica. Stalno su se događale neke stvari, rekla bih, same od sebe. I dan danas, kada se desi nešto iznenadno i neobično, ja kažem sebi: Meni neko pomaže, ne znam ko, ali neko mi stalno pomaže. Verovatno se radi o tome da ste dovoljno energije uložili u nešto, pa vam se to sve vraća. Toliko sam do sada projekata radila da se oni, evo tako je i danas, sami postavljaju. Nikada nisam imala tačne planove šta ću i kako ću. Uvek sam išla za nečim što me je odmalena kopkalo.

 

Gruppo 1 - (Argan). Nato Frasca, Mira Brka i G. Uncini

Izvor: http://www.novamisao.org

 

Da li do detinjstva u Novim Banovcima dopiru koreni umetničkog dara…

Mira Brtka: Sigurno. Kao mala sam se uvek nešto igrala sa nekim krpicama. Eto, tu je, verovatno koren onoga što sam se posle bavila sa modom. A oko mene, u detinjstvu, uvek su bile te žene, slovakinje, koje su večito nešto vezle, pravile lutke, izrađivale jastučnice sa volanima… u stvari, stalno je oko mene bila neka kreativnost, težnja da se napravi nešto novo i lepo.

 

I dospeli ste do Rima. Kako je došlo do toga da tamo upišete Likovnu akademiju?

Mira Brtka: U Rimu sam radila na filmu, opet sam imala dosta sreće. Dobro sam govorila italijanski,učenje jezika mi je uvek išlo lako. Nikola Majdak, snimatelj iz Beograda i ja smo radili na crtanom filmu. Zajedno smo radili na prvom filmu Beogradske škole crtanog filma. On je dobio nagradu Ferania od italijanske firme i onda smo, njegova žena Marija koja je bila novinarka, on i ja otišli u Rim. Sticajem okolnosti, ostala sam tamo da učestvujem u jednom filmu koji se upravo snimao. Naravno, neke italijanske filmadžije sam već poznavala jer su u Beogradu radili na velikim koprodukcijama. Na primer, u Beogradu sam već bila radila sa Antonionijem. Antonioni je snimao ljubavne scene u filmu “Oluja”. Dakle, on nije bio reditelj celog filma, on je bio zadužen samo za ljubavne scene. Tako se desilo da kada sam otišla u Rim sa Majdakovima, pozovu me da radim kao asistent reditelja na filmu jer se razbolela italijanska koleginica koja je trebala da radi. Upadnem da radim film sa Pjetrom Đermijem koji je, kao i Felini, već u to vreme bio veliko ime italijanske kinematografije. Glavnu ulogu u tom filmu je igrala Klaudija Kardinale.

Moja prijateljica, slikarka Milena Čubraković, s kojom se znam još iz Beograda i s kojom sam delila atelje, bavila se crtanim filmom. Mene su angažovali da crtam pozadine za crtani film “Svraka grabljivica” koji je bio kandidat za Oskara. Tada sam otišla na Akademiju da vidim kako ću s tim slikarstvom. Ne mogu ja da slikam, čak ni te pozadine, ako ne razumem u čemu je tu stvar. Prijavim se na Akademiju, i prime me. Milena je već bila završila Akademiju u Beogradu, bila je u klasi sa Stojanom Čelićem. Kada sam je pitala kako je moguće da su baš mene primili na ovu italijansku, rekla mi je da su oni shvatili da sam ja sirov material s kojim do tada niko nije radio, niko me nije podučavao, nisam sledila ničije uticaje. Eto, a danas se mladi toliko pripremaju pred prijemne ispite…

Dok sam išla na Akademiju, pomalo smo radili i dalje na filmu. Radila sam sa Rože Vadimom na filmu “Barbarela”. Izrađivali smo mehaničke lutke koje se kreću, a nakon toga smo radili film sa Karlom Rambaldijem koji je kasnije radio “E.T.”-a. Znate, tada smo mi svi bili isti, družili smo se i radili. Kasnije je on u Americi kreirao “Vanzemaljca”, dobio Oskara i svi su pisali o njemu. Družili smo se i van rada. Sećam se jednom, snimali smo sa Đermijem i nakon snimanja otišli, po običaju, u kafić gde su dolazile filmadžije. Tada je u kafić ušao i Felini i seo s nama. Svi zajedno smo pričali. Posle su me pitali, jer sam već objavljivala intervjue u NIN-u, što ga nisam intervjuisala. Ali, znate, za nas je to sve bilo drugačije. Niko tu za nas nije bio neka zvezda. Bili su obični ljudi koji su radili svoj posao. Značajan posao.

 

Kako je došlo do toga da se upoznate sa Abeom, japanskim umetnikom koji je bio i idejni tvorac grupe Illumination?

Mira Brtka: Milena Čubraković i ja smo imale zajednički atelje u Rimu i jedno veče neko nam je zakucao na vrata. Ulazi jedan gospodin, debeljuškasti japanac. Pitao je ko je Mira Brtka, i kada sam mu rekla da sam to ja, objasnio nam je da dolazi iz Beograda i da je moju adresu dobio od Nikole Majdaka. Došao je odmah do nas da nas pozove na svoju izložbu koja je isto veče. Krenula je s nama i naša najbolja prijateljica Gendžaj Kasapči, umetnica iz Turske. Njih dvoje su se iste večeri verili i ostali su zajedno deset narednih godina. Tu smo stvorili krug, počeli da sarađujemo. Abe je bio vrlo značajan umetnik i bio je idejni tvorac naše grupe. Kada je 1971. godine iznenada umro u snu, sve se raspalo, više nismo izlagali zajedno. Abeove ideje su bile vrlo zanimljive. I danas kada otvorite stranice na Internetu, vidite koliki je njegov značaj. Japanci kažu da u to vreme, Japan nije imao tako dobre informacije o revoluciji u savremenoj umetnosti kakve je imao Abe i koje je tih šezdesetih pokušao njima u Japanu da predoči. On je išao kod najpoznatijih umetnika i povezivao ih je sa galerijom u Tokiju. Tako su i Fontana, i Buri i mnogi drugi izlagali tamo. Abe jeste bio slikar, ali je isto tako bio neko ko je u svetu uradio mnogo za druge umetnike. Bio je i u žiriju za japanski paviljon na venecijanskom bijenalu. Poznavao je stvari. Dva puta je bio gost naše vlade jer je radio jedan projekat – otiske bogumilskih stećaka iz Bosne.

 

Muriljo Mandes, Brazil, pesnik/Mira Brtka/Hans Richter
Izvor: http://www.novamisao.org

 

Abe je napisao tekst za katalog za prvu izložbu Illumination u Rimu u kojem je dao svojevrsni credo grupe. Koja je bila osnovna ideja koja vas je povezivala?

Mira Brtka: Ideja je bila – promeniti stvari, ići ka novome. Bilo je to vreme revolucija, i studentskih nemira i vreme dece cveća. Vladao je opšti zamor stanjem stvari u društvu i politici. Naravno, sve to je zahvatilo i umetnost. Rekli smo – ono što je do sada slikano – ne treba tako raditi. Ne predstavljati prirodu onako kako se to do sada radilo. Treba crpiti svetlost iz vlastite duše, iz unutrašnjosti bića. Abe je govorio da se treba suprotstaviti, on je to nazivao konstantna kriza, dakle, ubrzanom životu… Zamislite, šta bi tek danas rekao na ovu zahuktanost…

Bili smo u kontra poziciji toj beskrajnoj krizi. Zato je i uzeo reč illumination, baš francusku reč, naravno iz Remboove poezije… isijavati. U Srednjem veku su u knjigama početno slovo ispisivali veliko i iscrtano, a u tom crtežu je dominirala crvena boja – minijum, tako da sve to ima više značenja. Abe je smatrao i govorio nam da mi, na našem početku umetničkog rada, ustvari, naše ime, naše inicijale, naš duh, treba da vidimo, da ga obradimo, da ga označimo, pročitamo, da sebe spoznamo.

 

Grupa je, ustvari, imala jednu izložbu…

Mira Brtka: Da, zamislite, to je bilo 1967. godine u Rimu. Bio je plan da imamo još izložbi po italijanskim gradovima, zatim u Klagenfurtu… Sve je već bilo pripremljeno, i katalog i sve, ali Abe je umro jedne noći u snu, pre toga. A planirano je da izložba bude i u Japanu, čak je RAI i objavila jedan tekst o nama koji se završava rečima da će grupa izlagati i u Japanu. Ništa od toga svega se nije desilo.

Moram vam reći da je Abe bio u Vojvodini. Bio je u Staroj Pazovi, kolima je obilazio ove krajeve. On je bio oduševljen Vojvodinom. Govorio je: “Ma kakvi japanski vrtovi!” On je mislio da su japanci već šiznuli na te neke razumske ideje. On je mnogo više osećao i voleo ovu čistotu, svedenost naše ravnice. Govorio je: “Ovo je moja bašta”. Njegova ideja je bila povratak ka tom nečem čistijem, nečem što nije obrađeno, nečem iskonskom. Želeo je da se njegov pepeo, kada umre, pospe ovde, po vojvođanskoj ravnici. Interesantan je i podatak da je on dugo živeo u Mongoliji, predavao je tamo na univerzitetu, a boravio je i u indijskom gradu Barodi. Mnoge krajeve sveta je on prošao, tako da zaista nije naivno kada on izjavi da je Vojvodina nešto specijalno. Kada smo prolazili kolima ovim krajevima, on bi stalno nešto komentarisao: “Eno, vidiš, tamo… tamo su koreni Mongolije”. Naše slovenske korene, nas koji smo došli s Istoka, video je u dizajnu. Jednom je za jedan mađarski autobus rekao da je apsolutno identičan sa autobusima koje je video u Mongoliji. Kada je video naše vojvođanske kape, šubare, rekao je da je to kvadrat + krug. Dakle, kvadrat je racio, krug emocija. Njegovo je i u umetnosti bilo da ona ne sme da bude samo racio ili samo emocija, već kombinacija to dvoje. Onako debeljuškast kakav je bio, stao bi pred nas, i govorio: “I racio i emocija moraju ZAJEDNO”. To je bio njegov credo, njegovo vjeruj.

 

Izvor: http://www.novamisao.org

 

Vi ste te 1971. godine, kada je Abe umro, radili na filmu “Sutjeska”…

Mira Brtka: Da, bila sam u Sarajevu. Abe me je posavetovao da radim “Sutjesku”. Mi smo njega zvali “mister Abe” i kada su me pozvali iz Beograda da se priključim tom velikom filmskom projektu, pitala sam njega šta misli. Bila sam u dilemi jer sam tada već uveliko bila u slikarstvu…ali, on mi je rekao da obavezno idem, da je to dobro za mene. “Sutjeska” se snimala dve godine. Često smo iz Sarajeva išli u Dubrovnik gde su bili smešteni autori, producenti, glavni glumci. Kada god bi išli u Dubrovnik, ja bih trajektom prešla u Italiju da se vidim sa prijateljima. Tako je bilo i tada. Bila sam u Rimu, uveče sam ga posetila. Dugo smo te noći pričali o umetnosti, o svemu… dugo u noć, jer ujutro treba da otputujem. Pričala sam mu kako sam oduševljena Bosnom i kako sam po bosanskim selima gde smo snimali počela da skupljam njihovu nošnju, fantastično tkanu. O svemu smo pričali, a ujutro me je nazvala njegova žena i rekla mi da ne može da ga probudi. Umro je u snu. Bio je sahranjen u Rimu.

 

U tom periodu ste se bavili u Rimu i kostimografijom, zatim modom. Stvarali ste modne kreacije unoseći slovenske elemente i kolorit u moderno odevanje, što je dalo pečat italijanskoj modi tog vremena. U modnom časopisu Vogue je lansiran izraz camicione slavo – slovenska košulja, a brojne filmske zvezde su želele da nose te haljine.

Mira Brtka: Bilo je to takvo vreme. U Rimu su se već nosile suknje bez poruba, onako – sve da visi, često ste u sred centra mogli da vidite da ljudi hodaju bosi. Sve je vodilo ka nečem prirodnom, ka vraćanju korenima, jednostavnim stvarima. Kako u slikarstvu nikada nisam želela da pravim kompromis, da slikam slike koje će se dobro prodavati, morala sam od nečeg da živim. A mi nikada nismo prodavali svoje slike, nismo čak ni razmišljali o tome da ih prodajemo! Abe nam je uvek govorio da nikada ne pravimo ustupke, da nikada ne slikamo ono što publika hoće.

Radila sam kao kostimograf filma Paola Pietranđelija “Krilate svinje”. To je film o mladima, a starije generacije su tada za mlade govorili da se “svinjski ponašaju”. Kreirala sam haljine od slovačkih kostima koje sam donela odavde. Samo sam ih malo prekrojila. Svi su želeli da nose te haljine. Marina Vladi, glumica iz Pariza je zvala da za nju napravim nekoliko haljina. Onda ja hitno dođem u Pazovu, uzmem sve što nađem od nošnji i platna kod naših seljanki, isečem u komade i zajedno s njima sašijem. Tek sam kasnije shvatila da je lepota tih haljina bila u tome što sam ja svaku ponaosob bojila. U velikom loncu sam pravila boju i potapala ih izgužvane, vezane u čvorove. Kasnije sam radila kreacije za beogradski Centar za modu i “Jugoexport”. Kada je Sandro Pertini sa ženom bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji i kada su ga pitali šta bi još voleo za poklon, njegova žena je odmah rekla da bi one jugoslovenske haljine. Došla je kod mene u Pazovu i mi joj, onako na brzaka, sašijemo jednu divnu belu haljinu sa vezenim cvetovima.

 

Kako se Vama lično dopala izložba “Jedan (ne)mogući susret” koja je, prošle godine bila izložena na Art Expo-u u Novom Sadu, kada je autor izložbe Sava Stepanov na originalan način napravio paralelu između Vaše delatnosti i delatnosti Vorhola?

Mira Brtka: Kada je reč o izložbi “Jedan (ne)mogući susret”, mislim da je istoričar umetnosti Sava Stepanov veoma hrabro postavio ovu izložbu.Tu se nije pokušalo upoređivati, u smislu značaja ili veličine, Vorhola i mene.

Pronađene su, međutim, neke zajedničke tačke, što je bilo veoma uspešno… Endi Vorhol i ja smo u isto vreme delovali, zajednički nam je maternji jezik, bavili smo se i primenjenom umetnošću, oboje smo koristili narodne elemente. Cveće koje je slikala i njegova, a i moja majka, primenjivali smo u modi toga vremena. Vorhol je rekao prilikom izlaganja njegovih cipela MOJE CIPELE SU I VAŠE CIPELE. Meni se i danas događa da me neko nazove i kaže MALOPRE SAM VIDELA JEDNU DEVOJKU U TVOJOJ HALJINI. Eto, i danas se ponekad neko pojavi u tim mojim haljinama iz šezdesetih…

 

Kada ste se vratili u Staru Pazovu?

Mira Brtka: Ja sam uvek bila u mojoj Pazovi. Ali sam uvek i putovala. Strašno mi je bila važna ta mogućnost putovanja, saznavanja novog, poređenje. Za vreme snimanja “Sutjeske” upoznala sam se sa mojim suprugom. Dragan je radio kao asistent na tom filmu. Nekako, od tada su stvari krenule malo drugačijim tokom. Ipak, žena se razlikuje od muškarca. Možemo mi biti ravnopravni, ali, ipak, žena kada se ostvari kao majka i supruga, ne može da zanemari svoju porodicu zbog svog rada. Ja sam nekako sve paralelno radila. Htela sam i jedno i drugo. Trudila sam se da i jedno i drugo funkcioniše. Kada se desila tragedija, ja sam opstala, ostala sam da bih nešto dovršila iza njih, što oni nisu završili. Tu se rodila ideja o Fondaciji “Brtka-Kresoja”. Imala sam atelje u Rimu na jako lepom mestu, sa pogledom na more, ali, odlučila sam da se vratim ovde i da sve to napravim ovde u Petrovaradinu.

 

Kako ste izabrali baš Petrovaradin?

Mira Brtka: To je isto jedna veoma čudna stvar. Kada god sam dolazila ovamo u Novi Sad, taj prilaz u podgrađu mi je bio predivan: te dugačke kuće, kapije, krovovi… sve. Možete li zamisliti slučajnost da je moj otac služio vojsku upravo u ovoj zgradi u Petrovaradinu gde je sada Fondacija “Brtka-Kresoja”. Neverovatno, on je bio pisar i upravo je ovde službovao. Posle je bio beležnik i u Novim Banovcima gde sam se rodila i provela detinjstvo. Eto, i to je slučajnost, tamo je otvoren muzej “Macura” i ja sam veoma dobra sa Vladimirom, ali ranije se nismo poznavali. I da baš u Banovcima otvori Muzej moderne umetnosti. Neke su mi se kockice složile. Muzej je na mestu koje ja poznajem od malih nogu, na samoj obali Dunava. Tamo sam bosa trčkarala u prašini, igrala se u pesku… i sada imam, baš na tom mestu, Muzej savremene umetnosti. Neverovatno.

Ali, ipak, sada kada pomislim, i nije sve to tako čudno. Ravnica me je uvek inspirisala. Svojevremeno, kada sam imala izložbu u Beogradu u Muzeju savremene umetnosti, otkupili su mi dva rada: “Horizont 1” i “Horizont 2”. Može se to protumačiti i tako da ako se bavite raznim stvarima tu mora biti neke koincidencije, ali, imam osećaj da, ipak ima nešto u toj duhovnoj sferi gde mi nismo u stanju da pročitamo do kraja. Nešto što, mimo našeg znanja, radi i funkcioniše. Mi to posle kažemo da je religija, vera… Da, sve je to potrebno, ali to je sve ono spolja. Unutra, međutim, nešto stalno pulsira što vas negde vodi. Nekako, sve se to stalno kreće. I dobro je što je tako, zar ne?

Ravnica, horizont i ta ravna linija uvek su mi bili inspiracija. Nisam to možda znala tada kada sam slikala, ali to je to. Evo, sada taj film “DNK” što snimam sa mojom prijateljicom iz Turske, upravo je o tome. Da li je naša kultura u kojoj smo odrasli, uticala na nas? Jeste. Naravno da jeste. Moja prijateljica, Gendžaj Kasapči, stalno radi u tačkicama, slike su joj kao mozaik, u osnovi toga jeste Vizantija, a ja, opet, stalno slikam neke linije. Ravno. Sećam se, u Banovcima smo imali salaš. Kao dete sam stalno gledala te salaše, negde to ostane zabeleženo. Kao neki kod, naš kod za koji smo vezani.

 

Tekst je objavljen u časopisu za savremenu kulturu Vojvodine NOVA MISAO, br. 16 (februar / mart 2012)

 

Komentáre

Post new comment

Obsah tohto políčka je súkromný a nebude dostupný verejnosti.
CAPTCHA
This question is for testing whether you are a human visitor and to prevent automated spam submissions.